Ptice u gradovima

 Život u pustinji, među stenama.

Jedan moj prijatelj u poseti novom gradu uvek prvo razgleda terase. Kaže da cveće na njima ponajviše govori o zdravlju i duhu stanara. A šta nam o tome govore ptice?

Život pronalazi mesto u pukotinama asfalta
(foto: Troskot, Polygonum aviculare, S. Rajkov)

Grad. Nekim danima desi se da u njemu ne vidimo ni jednog drugog živog stvora osim čoveka. Tačnije, nijednu drugu životinju. Divlju životinju. Slobodnu. Mrava, leptira, pčelu, pa ni muvu.
Gledam u visoke zgrade i asfaltne ulice oko sebe. U ovom, čovekom oblikovanom, prostoru nema nijedne ptice, čak ni goluba. Možda sam se sa "letećim pacovima" samo mimoišao, ali ni guštera ni pacova nema, iako se daju katkad spaziti. Mnogim sugrađanima njihovo odsustvo bi sigurno ulepšalo dan. Jedan lep, sunčan, prolećni dan. Ali ako ste odrasli uz prirodu i dobili priliku da je upoznate i zavolite, onda među golim zidovima i blokovima betona osećate prazninu. I upravo ta praznina nas sve više okružuje i ispunjava.

Kako danas za ptice izgleda jedan betonski stambeni blok?

Odsustvo rastinja, strme i gole betonske "stene" sa potkapinama u vidu nadstrešnica, prozora, terasa i prolaza. Sa takvih mesta često izviruju metalni šiljci. Hladovine gotovo da nema među usijanim krovovima zgrada. Ovaj nemilosrdni teren ponajviše je nalik stenovitoj pustinji, liticama i kamenjarima. Nasuprot savremenom čoveku, u borbi za opstanak, mali je broj ptica koje ovakvo mesto biraju za život.

 
Domaći, ali divlji

Da krenemo od svima dobro poznatih golubova. Čini se kao da su naše terase, krovovi i tavani odvajkada bili njihov dom. Ipak, daleko od gradova, u klisurama i kanjonima opstaju poslednji tragovi predaka gradskih, "domaćih" golubova - golubovi "pećinari". Pre više milenijuma, čovek je pripitomio golubove pećinare i širio ih planetom. Odbegli i osamostaljeni, osvojili su ljudska naselja. Već vekovima se ukrštaju sa svojim divljim precima, zalazeći među iskonske klisure, stene i goleti. Tanka je linija koja ih razdvaja i mnogi ornitolozi će se složiti da je na našim prostorima ona verovatno zauvek izbrisana. 

Golubovi, Columba livia domestica, u naseljima vode poreklo od divljih predaka,golubova "pećinara" (Columba livia), koje je čovek pripitomio pre više milenijuma, a potom širio po čitavoj planeti. (foto: golub C. livia domestica, S. Rajkov, Perućac 2009)

Laste. Gradske laste (Delichon urbicum). Ove omiljene gradske selice nekada su kolonije gradile isključivo na prirodnim kamenitim mestima - ulazima u pećine, potkapinama i liticama. Danas zavise od naših građevina - zgrada i mostova, a njihovim renoviranjem, rušenjem i izmenom načina gradnje, nestaju čitava naselja gradskih lasta. U gradovima, brižni roditelji suočeni su sa izazovom pronalaska mesta koja obiluju vodom i blatom za gradnju gnezda.

Verovatno najbrojnija ptica na dečjim crtežima je crna čiopa (Apus apus). Tamna silueta čiope u letu gotovo se u celosti svodi na jedan potez dugih, srpastih krila. Glavu i rep samo naziremo. Ako još uvek niste uživo videli i prepoznali ove brojne gradske podstanare, njihovo pištanje i skičanje lako ćete čuti već nakon čitanja ovog teksta. Za gnežđenje i noćenje uspešno koriste pukotine između zgrada i na fasadama. Veći deo života provode u vazduhu, loveći insekte, spavajući tokom seobe, pa čak i pareći se u letu. Ovakav život, daleko od naših očiju, daje im veliku prednost u odnosu na laste. Barem do dolaska staklenih fasada i drugih modernih zdanja u stare i ispucale stambene četvrti.
A gde su to živele čiope, pre selidbe u gradove? O tome nam govore tragovi u literaturi i preostale kolonije na prirodnim staništima - liticama i dupljama drveća. Ali i poslednja u nizu selidbi - pojava bele čiope (Tachymarptis melba) u centru Beograda. Najveća i poslednja od neukroćenih čiopa pala je u iskušenje i pripitomila se nad Knez Mihajlovom 2018. godine, kada je posmatrano i parenje. Nekada ste je na gnežđenju mogli (uz mnogo penjanja i truda) videti isključivo nad vrletima i hridima brda i planina istočne Srbije. 

Obične vetruške (Falco tinnunculus). Kako ijedna ptica može biti obična? Ponajmanje par sokolova ugnežđen u žardinjeri terase solitera. Vetruške i drugi sokolovi ne prave svoja, već koriste gnezda drugih ptica ili gole stene. U gradovima biraju krovove zgrada, ispuste, žardinjere i druge površine koje nalikuju potkapinama litica. Za plen moraju dobro da se potrude, od malobrojnih zidnih guštera, zelembaća i livadskih guštera na udaljenim proplancima, glodara na njivama...

Crne crvenrepke. Kako se krajolik jednog grada menja od kuća sa drvećem i baštama, u zbijene višespratnice, parkinge i garaže, tako na mesto vrabaca dolaze ptice visokoplaninskih kamenjara. Reč je o crnim crvenrepkama (Phoenicurus ochruros). Parovi ovih sitnih pevačica gnezda svijaju pod olucima, krovovima, pa i u klima uređajima. Svoj dolazak na proleće odaju mužjaci, prodornim šuštavim cvrčanjem, obično sa najistaknutijih tačaka krovova zgrada. Poput vrhova planinskih goleti.

Urbanizacijom predela i prostora nauštrb zelenila, crna crvenrepka Phoenicurus ochruros (levo), ptica visokoplaninskih kamenjara, u gradovima zamenjuje svog šumskog srodnika, vrtnu/običnu crvenrepku Phoenicurus phoenicurus (desno, hedera.baltica CC BY-SA 2.0).

Pored vrabaca, još jedna ptica nestaje urbanizacijom, a njeno ime govori o pratećim promenama: vrtna crvenrepka (Phoenicurus phoenicurus). Iako njen zvanični naziv glasi obična crvenrepka, ona je u gradovima i naseljima obična koliko i njihovi vrtovi. Za razliku od crne, prirodno stanište ove crvenrepke su šume. Vremenom se prilagodila seoskim predelima, vikend zonama i prigradskim naseljima, sa dovoljno drveća i zelenila da zamene šumu. Upravo na ovim mestima i mi sami danas tražimo utočište i mesto za odmor, bežeći iz uzavrelih gradova.

A zašto nestaju vrapci?

Večito pitanje, barem dok je vrapaca i gradova u kojim opstaju. Ako nam je okruženje sve više nalik stenovitim liticama i pustinjama, u njemu sasvim jasno opstaju samo ptice litica i pustinja.

Vrapci pokućari nestaju i povlače se pred novim talasima urbanizacije i betona.
(foto: S. Rajkov Vrabac pokućar, Passer domesticus, Pirot 2017)

I vrapce su nekada zarobila naselja, kao što danas gradovi zarobljavaju ptice litica i stena. Oni su svoja prirodna staništa, sada već odavno nestala pred naletom čoveka, zamenili ljudskim naseobinama. Krovovi kuća, dvorišta sa žbunjem i obilje zobI i druge hrane za živinu i stoku, delovali su nekada kao raj za vrapce. Toliko da ih danas te kuće definišu, kao vrapce pokućare (Passer domesticus). Danas, međutim, isti ti vrapci ostaju beskućnici. Nije svaka kuća dom. Za vrapce pokućare, i druge ptice malo je mesta u trci za zaradom i investicijama. Izgradnja zbijenih stambenih i poslovnih četvrti na uštrb zelenih i javnih prostora sve više uzima maha u gradovima i van njih. Uklanjanjem žbunja vrapci gube skloništa. Ali vrapci nisu jedini koji gube.
Mnoge šumske ptice koje su se naizgled prilagodile uslovima života u gradu i dalje jako zavise od zelenila. Velike senice u nedostatku starih stabala sa dupljama prisvajaju bandere, poštanske sandučiće i druga slična mesta za svoja gnezda. Ali, osim gnezda, za podizanje potomstva potrebna im je hrana - insekti, paukovi i drugi beskičmenjaci. Ne zrnevlje koje jedu odrasle ptice. Senice, vrapci i većina drugih pevačica hranu za mlade ne mogu pronaći u hranilicama koje postavimo na prozoru, terasi ili u dvorištu. Laste i čiope se gotovo isključivo hrane insektima. A insekti, paukovi i drugi sitni "nemili" stvorovi opstaju samo u zelenim džepovima, parkovima i oazama. Kada nestanu te oaze, nestaju insekti, a sa njima i senice, vrtne crvenrepke, vrapci. A nestaće isto tako lako i pustinjske ptice litica i kamenjara. Nestaće i ako sutradan odlučimo da promenimo izgled zgrada i fasada na kojima se sada gnezde. A na koje smo ih prvo sami "namamili".

Čini se da u 21. veku, zatvoreni u svoja betonska skrovišta, nismo mnogo daleko od naših pećinskih prasrodnika. Koliko prostora za život u gradu ima sada, možemo oceniti po raznolikosti i broju živih stvorova koji ga sa nama dele. Grad može biti bolje i prijatnije mesto za život od jedne pećine. Ako ostavimo mesta za ptice, ostavljamo mesta i za nas.

Pored pomenutih, Srbiju i okruženje naseljavaju i golub grivnaš i golub dupljaš, seoska, gorska i daurska lasta, siva čiopa, siva vetruška, poljski i španski vrabac - ukupno preko 350 vrsta ptica. Više o pticama Srbije saznajte uz besplatnu Android aplikaciju "Ptice na dlanu".