Propisna odbrana malih hidroelektrana

Zamislite lokalni klub, kafanu, kafić, knjižaru, igraonicu, u kojoj provodite dobar ili bar onaj lepši deo svog dana, mladosti, života. I jednog dana ih neko zatvori, sruši. Nije strašno, jer otvoriće se novi drugde. Kapitalizam će udahnuti novi život, pa čak i starim idejama. Doklegod postoje mušterije. Sve raste, razvija se i ide napred, brzinom informacija u optičkoj mreži, 300.000 km/s.

Dobar deo godine provodio sam u prirodi. Za mene su drvo i kamenje igraonica, živi svet otvorene knjige u koje uranjam, planinski potoci točeno pivo i jutarnja rakija, a živost i sklad prirode najbolje društvo. Pa ipak, iz dana u dan ovi prostori nestaju. I neće nekom magičnom rukom i svežnjem novčanica nastati drugde. Priroda ima svoj ritam. Planinski potok ne može teći brže nego što bismo želeli. Mladica koju zasadimo ne može rasti brže od stogodišnjeg hrasta koji smo posekli. Reklo bi se da tako priroda gubi trku sa savremenim čovekom. A na finišu, ako pređemo i tu "poslednju crvenu liniju", čeka nas pustoš.

I u ovom trenutku, dok sedimo u udobnom kauču u stambenom bloku gradske četvrti, ima li priroda u koju ne zakoračimo svoje "mušterije"? Da li nam je potrebna? Ako ne mi, ko čuva vodu, vazduh, zemlju i živi svet, dok ujutru idemo na posao? Odgovor na ovo poslednje pitanje je kratak i jednostavan. Prirodu danas čuvaju propisi i institucije. I onda ne čudi što narod ustaje na branik prirode kada propisi i institucije zakažu. Svaka seča šuma, izgradnja ski centara, gondola, luka, malih (i velikih) hidroelektrana, zasigurno utiču na živi svet. Da li, u kom obimu, kada i na koji način će se ovakvi projekti ostvariti definišu važeći propisi i institucije koje ih primenjuju.

• Ustav Republike Srbije - Zdrava životna sredina, Član 74:
  "Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu."

• Zakon o zaštiti prirode čuva prirodu kao opšte dobro svih građana Republike Srbije. Kako je ovo dobro često na udaru različitih interesa koji su u suprotnosti sa njegovim očuvanjem, glavni i prvi branik jeste upravo Zakon o zaštiti prirode i prateći podzakonski akti. On obuhvata zaštitu područja, divljih vrsta i njihovih staništa. U slučaju kršenja Zakona, inspekcije, tužilaštva i sudovi su sledeće linije odbrane. Da bi inspekcije obavile svoj deo posla, često je potrebno da građani prijave nezakonite radnje.

• Zakon o zaštiti životne sredine je znatno širi i obuhvata i sveukupno, posredno i neposredno životno okruženje čoveka. Na ovaj zakon se između ostalog nadovezuju i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu.

Za čitavu oblast zaštite životne sredine i zaštite prirode, između ostalog pripremom i primenom propisa i inspekcijskim nadzorom na republičkom nivou, nadležno je Ministarstvo zaštite životne sredine. Pored ovog Ministarstva, među glavnim institucijama koje učestvuju u sprovođenju i primeni Zakona o zaštiti prirode jesu Zavod za zaštitu prirode Srbije (Beograd, Niš) i Pokrajinski zavod za zaštitu prirode (Novi Sad). Značaj ovih institucija građani su imali priliku da vide u slučajevima malih hidroelektrana. Ako su one slabe i podležu pritiscima investitora ili ministarstava drugih resora, daleko je teže sprečiti štetu.

Ako su propisi prva linija odbrane, onda je donošenje propisa od strane Skupštine utemeljenje ove odbrane. Zato deo karaktera poslanika, kao izabranog predstavnika građana, mora biti i brzo čitanje i kritičko mišljenje, kada od Vlade pristižu predlozi propisa na usvajanje. Potom i minimum svesti o javnom dobru koje zastupa i čuva u ime svih građana. Javno dobro su i (čista) voda, (čisto) zemljište, (čist) vazduh, raznovrstnost i blagostanje divljih vrsta biljaka, životinja, gljiva, ekosistema, predela i zaštićenih područja našeg podneblja. I sve reke, rečice i potoci kojima danas prete cevi i brane hidroelektrana.

U srži problema malih hidroelektrana (MHE) je borba protiv klimatskih promena i postavljeni cilj udela obnovljivih izvora energije (OIE) u ukupnoj potrošnji u Srbiji na čak 27% do 2020. godine. Ovu obavezu Srbija je preuzela pristupanjem Evropskoj energetskoj zajednici, a u skladu sa Direktivom EU o upotrebi OIE. Ipak, ova Direktiva ukupno, na nivou cele Evropske unije postavlja daleko niži cilj - 20% udela OIE u ukupnoj potrošnji energije do 2020. godine. Kako je taj isti cilj Srbija premašila još 2009, nadalje je obavezana na znatno veći udeo OIE nego zemlje sa duplo većom potrošnjom električne energije po stanovniku (poput Nemačke, Holandije, Francuske).

Emisije gasova staklene bašte u zemljama EU u 2017. (izvor: EEA, Eurostat).
Srbija je te godine emitovala oko 60.000 kilotona CO2.

 
Pored potrošnje energije, još jedna razlika leži u tome da zemlje zapadnog Balkana još uvek nisu uništile prirodu u meri u kojoj su to davno učinile većina članica EU. Niti je nivo potrošnje i ugodnosti u našim krajevima na nivou razvijenih država sa visokim ekonomskim standardom. Konačno, i doprinos stanovnika ukupnim emisijama gasova staklene bašte, te globalnom zagrevanju ovde je daleko manji. Dolazimo do toga da neukroćene reke pitke vode planinskih gora Balkana i njihovi stanovnici, umesto nekih dalekih metropola i industrija, u borbi protiv globalnog zagrevanja podnose najveću žrtvu. A upravo ove reke i planinske gore su jedne od prvih na udaru globalnog zagrevanja. Većinu vodotoka Stare planine vodom snabdevaju snegovi sa vrhova. Nadolazeće otopljavanje imaće poguban uticaj na snežni pokrivač planine i nivo vode u koritima. Istovremeno, jedino očuvana priroda može pomoći ublažavanju posledica klimatskih promena.
Nakon pogubne strateške odluke za Srbiju, usledila je i izmena zakonske regulative tako da udovolji, olakša ili na prvom mestu i omogući investitorima realizaciju MHE. Verovatno je malo poznato da je izmena Zakona o zaštiti prirode 2010. dozvolila izgradnju MHE u već proglašenim zaštićenim područjima unutar II i III stepena režima zaštite, u kojim to dо 2010. nije bilo dozvoljeno. Kada naknadno ukinete zabranu koja je sa razlogom uvedena i definisana za utvrđene i već procenjene prirodne vrednosti u okviru područja pod zaštitom, vi praktično prodajete i izdajete prirodno nasleđe vaše zemlje. Posledice su jasno vidljive.
A šta je sa rekama van zaštićenih područja? Njih bi trebalo da čuvaju Procena uticaja na životnu sredinu (za projekte izgradnje MHE) i Strateška procena uticaja na životnu sredinu (za prostorne i druge planove koji predviđaju lokacije za izgradnju MHE). Ipak, i ovde Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu Uredbom iz 2008. potpuno izostavlja hidroelektrane snage do 2MW sa liste onih za koje se radi procena. Čak i za elektrane jače od 2MW obaveza procene uticaja na životnu sredinu izostaje, osim ako nadležni organ odluči drugačije. Možemo ovo pitanje podići i na viši nivo - ako postoji plan za izgradnju preko 800 MHE na nacionalnom nivou, sa katastrom, kako to da one nisu deo Prostornog plana Republike Srbije za period 2010-2020, pa time i predmet Strateške procene uticaja ovog plana na životnu sredinu?*
Zato su sve brojniji zahtevi građana, pokreta i organizacija za zabranu MHE, ukidanje podsticaja i drugi koji se mogu čuti u poslednje vreme rezultat odluka i propisa krojenih po meri svih drugih osim JAVNOG interesa.

*Kako je na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture postavljen samo deo Prostornog plana, naknadno 18.12.2019. uvidom u ceo dokument na Pravno informacionom sistemu Republike Srbije utvrđeno je da Prostorni plan RS 2010-2020 ipak navodi sledeće:
"U oblasti obnovljivih izvora predviđa se izgradnja objekata obnovljivih izvora energije za distribuiranu proizvodnju električne energije, i to:
– male hidroelektrane (po Katastru iz 1987. godine postoje oko 860 lokacija koje treba na lokalnom nivou proveriti, pri čemu su za već mnoge male HE date energetske dozvole);"

Reke su javno dobro!
Vodopad Tupavica, Stara planina (foto: Saša Rajkov)

Šta mržnja prema Greti govori o nama?

Sada kad su se strasti malo smirile, pozabavimo se reakcijama javnosti na neka od mnogih javnih istupanja devojčice po imenu Greta Thunberg povodom klimatske krize i kolapsa ekosistema na Zemlji. Mogli smo da vidimo, ili smo i sami bili deo talasa mržnje koji se širio društvenim mrežama.

Zašto bi neko uopšte pokazivao mržnju prema jednom detetu? 
Ona, Greta, govori nam da je nešto hitno i bitno, iako možda nije u našoj listi ličnih prioriteta, nije u skladu sa našim sistemom vrednosti, uverenjima, stavovima, sa nivoom informisanosti i znanjima kojima raspolažemo ili načinom razmišljanja. Ako uzmemo u obzir da svet nije prepun decomrzaca, ludaka i idiota, zašto takve reakcije? Jer je ponižavajuće ispasti toliko loš prema sebi, drugima, planeti. Zato navodima da je Greta glupa, ružna, "vidi kakve face pravi", da je sve to zavera, pokušavamo da pronađemo opravdanje za naše stanovište. Za naše neslaganje. Za jaz koji osećamo da se širi dok slušamo Gretin govor. 

Da li onda osećaj da smo manje vredni, da uništavamo i drugi, kakve proizvode javni nastupi poput Gretinog, čine da pojedinac želi da napravi promenu? Za mnoge od nas čine suprotno. Neka istraživanja ukazuju na to da, ako je naš unutrašnji osećaj vrednosti u maloj meri vezan za životnu sredinu i naš ekološki otisak ("low envitonmental self-worth"), onda informacija da je taj otisak užasno loš čini da budemo još manje spremni na akciju (Brook 2011).
Iako prvi korak ka odgovornom postupanju prema životnoj sredini jeste upravo izlaganje nelagodnom osećanju, prema reakciji dela javnosti, čini se da način pozivanja na delovanje ne daje odgovarajuće rezultate. Ako pođemo od toga da:
- nemamo potrebna znanja i informacije,
- vrednujemo materijalno pre svega,
- delimo svet na crno i belo, bez mogućnosti da uočimo nijanse,
- razmišljamo od danas do sutra (jer živimo u katastrofalnim društveno-ekonomskim uslovima),
- verujemo da je na nama da eksploatišemo prirodu, da nismo neraskidiv deo prirode i da imamo puno pravo da na taj način steknemo maksimalnu ekonomsku dobit (navedeno je dominantna društvena paradigma zapadnog sveta)
- i tako dalje,
onda se od nas ne može očekivati da kažemo "u pravu je dete" i da pogazimo ili promenimo nešto od navedenog i preporodimo se. Napravimo jednu paralelu - ako bi marketing stručnjak stavio par patika na ulicu i rekao "ovo je par patika, morate da ih imate i nosite, ako ih nemate, glupi ste i svet će propasti dok ostali pokušavaju da ga spasu", da li bismo očekivali da svi nagrnu da ih kupe? Zašto onda očekujemo drugačiji ishod u slučaju reakcija, promena ponašanja i akcija, koje zahtevamo od sugrađana i sunarodnika?
Dakle, reakcija besa ili neslaganja dela javnosti pokazuje da je za veliki deo građana još uvek rano za poziv na akciju i da su tu mnogo hitnije one aktivnosti koje prethode pozivu na delovanje. One koje su sveobuhvatnije i dugotrajnije, složenije, suptilnije i svrsishodnije, jer deluju na uzrok, a ne na posledice.  

Ako prihvatimo da se nalazimo u globalnoj krizi kolapsa prirodnih sistema kakve znamo, šta nam je potrebno da bismo sačuvali život? Ljudi. 
Budimo bolji ljudi.
Hajde da pođemo od obrazovanja i vrednosti koje prenosimo i delimo. Potrebno je da učimo sebe, i druge svojim primerom, da smo jednaki među sobom i jednaki sa prirodom koja nas okružuje. Da učimo da budemo ponizni i odmereni, da prihvatamo i budemo otvoreni. Potrebno je da kroz obrazovanje i vaspitanje zacelimo neraskidive veze sa prirodom i suštinski razumemo, shvatimo i poštujemo procese i činioce ekosistema od kojih zavisi i naš život na Zemlji. I ova potreba neće nestati ili izgubiti na značaju nijednom katastrofom, prelaskom još jedne "tačke bez povratka" ili pojavom neke druge neposredne opasnosti. Naprotiv.