Sada kad su se strasti malo smirile, pozabavimo se reakcijama javnosti na neka od mnogih javnih istupanja devojčice po imenu Greta Thunberg povodom klimatske krize i kolapsa ekosistema na Zemlji. Mogli smo da vidimo, ili smo i sami bili deo talasa mržnje koji se širio društvenim mrežama.
Zašto bi neko uopšte pokazivao mržnju prema jednom detetu?
Ona, Greta, govori nam da je nešto hitno i bitno, iako možda nije u našoj listi ličnih prioriteta, nije u skladu sa našim sistemom vrednosti, uverenjima, stavovima, sa nivoom informisanosti i znanjima kojima raspolažemo ili načinom razmišljanja. Ako uzmemo u obzir da svet nije prepun decomrzaca, ludaka i idiota, zašto takve reakcije? Jer je ponižavajuće ispasti toliko loš prema sebi, drugima, planeti. Zato navodima da je Greta glupa, ružna, "vidi kakve face pravi", da je sve to zavera, pokušavamo da pronađemo opravdanje za naše stanovište. Za naše neslaganje. Za jaz koji osećamo da se širi dok slušamo Gretin govor.
Da li onda osećaj da smo manje vredni, da uništavamo i drugi, kakve proizvode javni nastupi poput Gretinog, čine da pojedinac želi da napravi promenu? Za mnoge od nas čine suprotno. Neka istraživanja ukazuju na to da, ako je naš unutrašnji osećaj vrednosti u maloj meri vezan za životnu sredinu i naš ekološki otisak ("low envitonmental self-worth"), onda informacija da je taj otisak užasno loš čini da budemo još manje spremni na akciju (Brook 2011).
Iako prvi korak ka odgovornom postupanju prema životnoj sredini jeste upravo izlaganje nelagodnom osećanju, prema reakciji dela javnosti, čini se da način pozivanja na delovanje ne daje odgovarajuće rezultate. Ako pođemo od toga da:
- nemamo potrebna znanja i informacije,
- vrednujemo materijalno pre svega,
- delimo svet na crno i belo, bez mogućnosti da uočimo nijanse,
- razmišljamo od danas do sutra (jer živimo u katastrofalnim društveno-ekonomskim uslovima),
- verujemo da je na nama da eksploatišemo prirodu, da nismo neraskidiv deo prirode i da imamo puno pravo da na taj način steknemo maksimalnu ekonomsku dobit (navedeno je dominantna društvena paradigma zapadnog sveta)
- i tako dalje,
onda se od nas ne može očekivati da kažemo "u pravu je dete" i da pogazimo ili promenimo nešto od navedenog i preporodimo se. Napravimo jednu paralelu - ako bi marketing stručnjak stavio par patika na ulicu i rekao "ovo je par patika, morate da ih imate i nosite, ako ih nemate, glupi ste i svet će propasti dok ostali pokušavaju da ga spasu", da li bismo očekivali da svi nagrnu da ih kupe? Zašto onda očekujemo drugačiji ishod u slučaju reakcija, promena ponašanja i akcija, koje zahtevamo od sugrađana i sunarodnika?
Dakle, reakcija besa ili neslaganja dela javnosti pokazuje da je za veliki deo građana još uvek rano za poziv na akciju i da su tu mnogo hitnije one aktivnosti koje prethode pozivu na delovanje. One koje su sveobuhvatnije i dugotrajnije, složenije, suptilnije i svrsishodnije, jer deluju na uzrok, a ne na posledice.
Ako prihvatimo da se nalazimo u globalnoj krizi kolapsa prirodnih sistema kakve znamo, šta nam je potrebno da bismo sačuvali život? Ljudi.
Budimo bolji ljudi.
Hajde da pođemo od obrazovanja i vrednosti koje prenosimo i delimo. Potrebno je da učimo sebe, i druge svojim primerom, da smo jednaki među sobom i jednaki sa prirodom koja nas okružuje. Da učimo da budemo ponizni i odmereni, da prihvatamo i budemo otvoreni. Potrebno je da kroz obrazovanje i vaspitanje zacelimo neraskidive veze sa prirodom i suštinski razumemo, shvatimo i poštujemo procese i činioce ekosistema od kojih zavisi i naš život na Zemlji. I ova potreba neće nestati ili izgubiti na značaju nijednom katastrofom, prelaskom još jedne "tačke bez povratka" ili pojavom neke druge neposredne opasnosti. Naprotiv.
Zašto bi neko uopšte pokazivao mržnju prema jednom detetu?
Ona, Greta, govori nam da je nešto hitno i bitno, iako možda nije u našoj listi ličnih prioriteta, nije u skladu sa našim sistemom vrednosti, uverenjima, stavovima, sa nivoom informisanosti i znanjima kojima raspolažemo ili načinom razmišljanja. Ako uzmemo u obzir da svet nije prepun decomrzaca, ludaka i idiota, zašto takve reakcije? Jer je ponižavajuće ispasti toliko loš prema sebi, drugima, planeti. Zato navodima da je Greta glupa, ružna, "vidi kakve face pravi", da je sve to zavera, pokušavamo da pronađemo opravdanje za naše stanovište. Za naše neslaganje. Za jaz koji osećamo da se širi dok slušamo Gretin govor.
Da li onda osećaj da smo manje vredni, da uništavamo i drugi, kakve proizvode javni nastupi poput Gretinog, čine da pojedinac želi da napravi promenu? Za mnoge od nas čine suprotno. Neka istraživanja ukazuju na to da, ako je naš unutrašnji osećaj vrednosti u maloj meri vezan za životnu sredinu i naš ekološki otisak ("low envitonmental self-worth"), onda informacija da je taj otisak užasno loš čini da budemo još manje spremni na akciju (Brook 2011).
Iako prvi korak ka odgovornom postupanju prema životnoj sredini jeste upravo izlaganje nelagodnom osećanju, prema reakciji dela javnosti, čini se da način pozivanja na delovanje ne daje odgovarajuće rezultate. Ako pođemo od toga da:
- nemamo potrebna znanja i informacije,
- vrednujemo materijalno pre svega,
- delimo svet na crno i belo, bez mogućnosti da uočimo nijanse,
- razmišljamo od danas do sutra (jer živimo u katastrofalnim društveno-ekonomskim uslovima),
- verujemo da je na nama da eksploatišemo prirodu, da nismo neraskidiv deo prirode i da imamo puno pravo da na taj način steknemo maksimalnu ekonomsku dobit (navedeno je dominantna društvena paradigma zapadnog sveta)
- i tako dalje,
onda se od nas ne može očekivati da kažemo "u pravu je dete" i da pogazimo ili promenimo nešto od navedenog i preporodimo se. Napravimo jednu paralelu - ako bi marketing stručnjak stavio par patika na ulicu i rekao "ovo je par patika, morate da ih imate i nosite, ako ih nemate, glupi ste i svet će propasti dok ostali pokušavaju da ga spasu", da li bismo očekivali da svi nagrnu da ih kupe? Zašto onda očekujemo drugačiji ishod u slučaju reakcija, promena ponašanja i akcija, koje zahtevamo od sugrađana i sunarodnika?
Dakle, reakcija besa ili neslaganja dela javnosti pokazuje da je za veliki deo građana još uvek rano za poziv na akciju i da su tu mnogo hitnije one aktivnosti koje prethode pozivu na delovanje. One koje su sveobuhvatnije i dugotrajnije, složenije, suptilnije i svrsishodnije, jer deluju na uzrok, a ne na posledice.
Ako prihvatimo da se nalazimo u globalnoj krizi kolapsa prirodnih sistema kakve znamo, šta nam je potrebno da bismo sačuvali život? Ljudi.
Budimo bolji ljudi.
Hajde da pođemo od obrazovanja i vrednosti koje prenosimo i delimo. Potrebno je da učimo sebe, i druge svojim primerom, da smo jednaki među sobom i jednaki sa prirodom koja nas okružuje. Da učimo da budemo ponizni i odmereni, da prihvatamo i budemo otvoreni. Potrebno je da kroz obrazovanje i vaspitanje zacelimo neraskidive veze sa prirodom i suštinski razumemo, shvatimo i poštujemo procese i činioce ekosistema od kojih zavisi i naš život na Zemlji. I ova potreba neće nestati ili izgubiti na značaju nijednom katastrofom, prelaskom još jedne "tačke bez povratka" ili pojavom neke druge neposredne opasnosti. Naprotiv.
No comments:
Post a Comment