Propisna odbrana malih hidroelektrana

Zamislite lokalni klub, kafanu, kafić, knjižaru, igraonicu, u kojoj provodite dobar ili bar onaj lepši deo svog dana, mladosti, života. I jednog dana ih neko zatvori, sruši. Nije strašno, jer otvoriće se novi drugde. Kapitalizam će udahnuti novi život, pa čak i starim idejama. Doklegod postoje mušterije. Sve raste, razvija se i ide napred, brzinom informacija u optičkoj mreži, 300.000 km/s.

Dobar deo godine provodio sam u prirodi. Za mene su drvo i kamenje igraonica, živi svet otvorene knjige u koje uranjam, planinski potoci točeno pivo i jutarnja rakija, a živost i sklad prirode najbolje društvo. Pa ipak, iz dana u dan ovi prostori nestaju. I neće nekom magičnom rukom i svežnjem novčanica nastati drugde. Priroda ima svoj ritam. Planinski potok ne može teći brže nego što bismo želeli. Mladica koju zasadimo ne može rasti brže od stogodišnjeg hrasta koji smo posekli. Reklo bi se da tako priroda gubi trku sa savremenim čovekom. A na finišu, ako pređemo i tu "poslednju crvenu liniju", čeka nas pustoš.

I u ovom trenutku, dok sedimo u udobnom kauču u stambenom bloku gradske četvrti, ima li priroda u koju ne zakoračimo svoje "mušterije"? Da li nam je potrebna? Ako ne mi, ko čuva vodu, vazduh, zemlju i živi svet, dok ujutru idemo na posao? Odgovor na ovo poslednje pitanje je kratak i jednostavan. Prirodu danas čuvaju propisi i institucije. I onda ne čudi što narod ustaje na branik prirode kada propisi i institucije zakažu. Svaka seča šuma, izgradnja ski centara, gondola, luka, malih (i velikih) hidroelektrana, zasigurno utiču na živi svet. Da li, u kom obimu, kada i na koji način će se ovakvi projekti ostvariti definišu važeći propisi i institucije koje ih primenjuju.

• Ustav Republike Srbije - Zdrava životna sredina, Član 74:
  "Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu."

• Zakon o zaštiti prirode čuva prirodu kao opšte dobro svih građana Republike Srbije. Kako je ovo dobro često na udaru različitih interesa koji su u suprotnosti sa njegovim očuvanjem, glavni i prvi branik jeste upravo Zakon o zaštiti prirode i prateći podzakonski akti. On obuhvata zaštitu područja, divljih vrsta i njihovih staništa. U slučaju kršenja Zakona, inspekcije, tužilaštva i sudovi su sledeće linije odbrane. Da bi inspekcije obavile svoj deo posla, često je potrebno da građani prijave nezakonite radnje.

• Zakon o zaštiti životne sredine je znatno širi i obuhvata i sveukupno, posredno i neposredno životno okruženje čoveka. Na ovaj zakon se između ostalog nadovezuju i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu.

Za čitavu oblast zaštite životne sredine i zaštite prirode, između ostalog pripremom i primenom propisa i inspekcijskim nadzorom na republičkom nivou, nadležno je Ministarstvo zaštite životne sredine. Pored ovog Ministarstva, među glavnim institucijama koje učestvuju u sprovođenju i primeni Zakona o zaštiti prirode jesu Zavod za zaštitu prirode Srbije (Beograd, Niš) i Pokrajinski zavod za zaštitu prirode (Novi Sad). Značaj ovih institucija građani su imali priliku da vide u slučajevima malih hidroelektrana. Ako su one slabe i podležu pritiscima investitora ili ministarstava drugih resora, daleko je teže sprečiti štetu.

Ako su propisi prva linija odbrane, onda je donošenje propisa od strane Skupštine utemeljenje ove odbrane. Zato deo karaktera poslanika, kao izabranog predstavnika građana, mora biti i brzo čitanje i kritičko mišljenje, kada od Vlade pristižu predlozi propisa na usvajanje. Potom i minimum svesti o javnom dobru koje zastupa i čuva u ime svih građana. Javno dobro su i (čista) voda, (čisto) zemljište, (čist) vazduh, raznovrstnost i blagostanje divljih vrsta biljaka, životinja, gljiva, ekosistema, predela i zaštićenih područja našeg podneblja. I sve reke, rečice i potoci kojima danas prete cevi i brane hidroelektrana.

U srži problema malih hidroelektrana (MHE) je borba protiv klimatskih promena i postavljeni cilj udela obnovljivih izvora energije (OIE) u ukupnoj potrošnji u Srbiji na čak 27% do 2020. godine. Ovu obavezu Srbija je preuzela pristupanjem Evropskoj energetskoj zajednici, a u skladu sa Direktivom EU o upotrebi OIE. Ipak, ova Direktiva ukupno, na nivou cele Evropske unije postavlja daleko niži cilj - 20% udela OIE u ukupnoj potrošnji energije do 2020. godine. Kako je taj isti cilj Srbija premašila još 2009, nadalje je obavezana na znatno veći udeo OIE nego zemlje sa duplo većom potrošnjom električne energije po stanovniku (poput Nemačke, Holandije, Francuske).

Emisije gasova staklene bašte u zemljama EU u 2017. (izvor: EEA, Eurostat).
Srbija je te godine emitovala oko 60.000 kilotona CO2.

 
Pored potrošnje energije, još jedna razlika leži u tome da zemlje zapadnog Balkana još uvek nisu uništile prirodu u meri u kojoj su to davno učinile većina članica EU. Niti je nivo potrošnje i ugodnosti u našim krajevima na nivou razvijenih država sa visokim ekonomskim standardom. Konačno, i doprinos stanovnika ukupnim emisijama gasova staklene bašte, te globalnom zagrevanju ovde je daleko manji. Dolazimo do toga da neukroćene reke pitke vode planinskih gora Balkana i njihovi stanovnici, umesto nekih dalekih metropola i industrija, u borbi protiv globalnog zagrevanja podnose najveću žrtvu. A upravo ove reke i planinske gore su jedne od prvih na udaru globalnog zagrevanja. Većinu vodotoka Stare planine vodom snabdevaju snegovi sa vrhova. Nadolazeće otopljavanje imaće poguban uticaj na snežni pokrivač planine i nivo vode u koritima. Istovremeno, jedino očuvana priroda može pomoći ublažavanju posledica klimatskih promena.
Nakon pogubne strateške odluke za Srbiju, usledila je i izmena zakonske regulative tako da udovolji, olakša ili na prvom mestu i omogući investitorima realizaciju MHE. Verovatno je malo poznato da je izmena Zakona o zaštiti prirode 2010. dozvolila izgradnju MHE u već proglašenim zaštićenim područjima unutar II i III stepena režima zaštite, u kojim to dо 2010. nije bilo dozvoljeno. Kada naknadno ukinete zabranu koja je sa razlogom uvedena i definisana za utvrđene i već procenjene prirodne vrednosti u okviru područja pod zaštitom, vi praktično prodajete i izdajete prirodno nasleđe vaše zemlje. Posledice su jasno vidljive.
A šta je sa rekama van zaštićenih područja? Njih bi trebalo da čuvaju Procena uticaja na životnu sredinu (za projekte izgradnje MHE) i Strateška procena uticaja na životnu sredinu (za prostorne i druge planove koji predviđaju lokacije za izgradnju MHE). Ipak, i ovde Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu Uredbom iz 2008. potpuno izostavlja hidroelektrane snage do 2MW sa liste onih za koje se radi procena. Čak i za elektrane jače od 2MW obaveza procene uticaja na životnu sredinu izostaje, osim ako nadležni organ odluči drugačije. Možemo ovo pitanje podići i na viši nivo - ako postoji plan za izgradnju preko 800 MHE na nacionalnom nivou, sa katastrom, kako to da one nisu deo Prostornog plana Republike Srbije za period 2010-2020, pa time i predmet Strateške procene uticaja ovog plana na životnu sredinu?*
Zato su sve brojniji zahtevi građana, pokreta i organizacija za zabranu MHE, ukidanje podsticaja i drugi koji se mogu čuti u poslednje vreme rezultat odluka i propisa krojenih po meri svih drugih osim JAVNOG interesa.

*Kako je na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture postavljen samo deo Prostornog plana, naknadno 18.12.2019. uvidom u ceo dokument na Pravno informacionom sistemu Republike Srbije utvrđeno je da Prostorni plan RS 2010-2020 ipak navodi sledeće:
"U oblasti obnovljivih izvora predviđa se izgradnja objekata obnovljivih izvora energije za distribuiranu proizvodnju električne energije, i to:
– male hidroelektrane (po Katastru iz 1987. godine postoje oko 860 lokacija koje treba na lokalnom nivou proveriti, pri čemu su za već mnoge male HE date energetske dozvole);"

Reke su javno dobro!
Vodopad Tupavica, Stara planina (foto: Saša Rajkov)

Šta mržnja prema Greti govori o nama?

Sada kad su se strasti malo smirile, pozabavimo se reakcijama javnosti na neka od mnogih javnih istupanja devojčice po imenu Greta Thunberg povodom klimatske krize i kolapsa ekosistema na Zemlji. Mogli smo da vidimo, ili smo i sami bili deo talasa mržnje koji se širio društvenim mrežama.

Zašto bi neko uopšte pokazivao mržnju prema jednom detetu? 
Ona, Greta, govori nam da je nešto hitno i bitno, iako možda nije u našoj listi ličnih prioriteta, nije u skladu sa našim sistemom vrednosti, uverenjima, stavovima, sa nivoom informisanosti i znanjima kojima raspolažemo ili načinom razmišljanja. Ako uzmemo u obzir da svet nije prepun decomrzaca, ludaka i idiota, zašto takve reakcije? Jer je ponižavajuće ispasti toliko loš prema sebi, drugima, planeti. Zato navodima da je Greta glupa, ružna, "vidi kakve face pravi", da je sve to zavera, pokušavamo da pronađemo opravdanje za naše stanovište. Za naše neslaganje. Za jaz koji osećamo da se širi dok slušamo Gretin govor. 

Da li onda osećaj da smo manje vredni, da uništavamo i drugi, kakve proizvode javni nastupi poput Gretinog, čine da pojedinac želi da napravi promenu? Za mnoge od nas čine suprotno. Neka istraživanja ukazuju na to da, ako je naš unutrašnji osećaj vrednosti u maloj meri vezan za životnu sredinu i naš ekološki otisak ("low envitonmental self-worth"), onda informacija da je taj otisak užasno loš čini da budemo još manje spremni na akciju (Brook 2011).
Iako prvi korak ka odgovornom postupanju prema životnoj sredini jeste upravo izlaganje nelagodnom osećanju, prema reakciji dela javnosti, čini se da način pozivanja na delovanje ne daje odgovarajuće rezultate. Ako pođemo od toga da:
- nemamo potrebna znanja i informacije,
- vrednujemo materijalno pre svega,
- delimo svet na crno i belo, bez mogućnosti da uočimo nijanse,
- razmišljamo od danas do sutra (jer živimo u katastrofalnim društveno-ekonomskim uslovima),
- verujemo da je na nama da eksploatišemo prirodu, da nismo neraskidiv deo prirode i da imamo puno pravo da na taj način steknemo maksimalnu ekonomsku dobit (navedeno je dominantna društvena paradigma zapadnog sveta)
- i tako dalje,
onda se od nas ne može očekivati da kažemo "u pravu je dete" i da pogazimo ili promenimo nešto od navedenog i preporodimo se. Napravimo jednu paralelu - ako bi marketing stručnjak stavio par patika na ulicu i rekao "ovo je par patika, morate da ih imate i nosite, ako ih nemate, glupi ste i svet će propasti dok ostali pokušavaju da ga spasu", da li bismo očekivali da svi nagrnu da ih kupe? Zašto onda očekujemo drugačiji ishod u slučaju reakcija, promena ponašanja i akcija, koje zahtevamo od sugrađana i sunarodnika?
Dakle, reakcija besa ili neslaganja dela javnosti pokazuje da je za veliki deo građana još uvek rano za poziv na akciju i da su tu mnogo hitnije one aktivnosti koje prethode pozivu na delovanje. One koje su sveobuhvatnije i dugotrajnije, složenije, suptilnije i svrsishodnije, jer deluju na uzrok, a ne na posledice.  

Ako prihvatimo da se nalazimo u globalnoj krizi kolapsa prirodnih sistema kakve znamo, šta nam je potrebno da bismo sačuvali život? Ljudi. 
Budimo bolji ljudi.
Hajde da pođemo od obrazovanja i vrednosti koje prenosimo i delimo. Potrebno je da učimo sebe, i druge svojim primerom, da smo jednaki među sobom i jednaki sa prirodom koja nas okružuje. Da učimo da budemo ponizni i odmereni, da prihvatamo i budemo otvoreni. Potrebno je da kroz obrazovanje i vaspitanje zacelimo neraskidive veze sa prirodom i suštinski razumemo, shvatimo i poštujemo procese i činioce ekosistema od kojih zavisi i naš život na Zemlji. I ova potreba neće nestati ili izgubiti na značaju nijednom katastrofom, prelaskom još jedne "tačke bez povratka" ili pojavom neke druge neposredne opasnosti. Naprotiv. 

Mama, trotinet se ispraznio!

Električni trotinet. Lak je, brz, zabavan, elegantan i bez znoja, a košta koliko i jedan pametni telefon. Sigurno pun pogodak? Zavisi gde ciljamo.
Naše svakodnevne odluke i navike oblikuju naš ekološki otisak. Bilo da je mali ili velik, dobar ili loš, ovaj otisak postaje vidljiv tek kada nas i drugi zaprate. Poput trotineta na struju, i očuvanje planete je sve više "in", pa hajde da bacimo malo svetla na temu i pomognemo u donošenju informisanih odluka. Dok i u Srbiju ne stigne servis za iznajmljivanje, razmotrićemo okolnosti kupovine jednog električnog trotineta za lične potrebe i uporediti ovu sa drugim postojećim opcijama.


O prednostima ovog prevoznog sredstva dovoljno će reći distributeri, prodavci i korisnici. Električni trotinet napaja litijumska baterija, poput one u pametnom telefonu, ali 2 do 10 puta jača.  Ova činjenica ima nekoliko praktičnih posledica u odnosu na bicikl - potrošnju struje, kratak životni vek trotineta i stvaranje opasnog otpada. Baterija će vas u boljem slučaju voziti nekih 2 sata ili 30 km. Uz pola sata vožnje dnevno, trošićete isto struje koliko vaš pametni telefon. A kao u telefonu, i baterije trotineta imaju životni vek od svega 1-3 godine. To znači da biste za ceo život kupili i odbacili do par desetina trotineta, ili bar toliko baterija. O potrošnji resursa (ruda, energije), zagađenju i uništavanju okoline i uslovima rada ljudi pri proizvodnji litijumskih baterija i nakon isteka roka trajanja biće reči nekom narednom prilikom, a za sada je dovoljna i ova vest.

Po dometu i brzini, električni trotinet je najsličniji biciklu. Najveći deo putanja pređenih električnim trotinetima su razdaljine koje se mogu preći i pešice, a obično i biciklom. I bicikl i noge idu na biogorivo - hranu koju sami biramo. Vožnja bicikla do posla ili škole i natrag može značiti garantovanih 30 minuta fizičke aktivnosti svakog dana. Bicikl može trajati i ceo život, uz povremene popravke i zamenu delova. Nema opasnog otpada i gotovo je u celosti reciklabilan.
Ako je rezultat poređenja očigledan, da li treba da osudimo trotinet? Vratimo se na početak, a to su razlozi kupovine. Univerzalna svrha prevoznog sredstva je da pruži slobodu kretanja. Uzmimo u obzir da trotinet lako možemo sklopiti i poneti sa sobom, što smanjuje mogućnost krađe. Za svakoga ko je više puta ostao bez bicikla, razumljlivo je da sada razmatra alternative. Ipak, u tom slučaju i po nas i po planetu može biti dugoročno isplativije nabaviti bicikl manje vrednosti i dva lokota visoke ocene bezbednosti.
Ako razmatramo prelazak sa automobila na nešto agilnije i lakše, verovatno da je električni trotinet dobra odluka po životnu sredinu, u pogledu promene navika i efikasnijeg korišćenja prostora i energije. Ipak, postavimo sebi pitanje - zašto ne pešice, biciklom ili javnim prevozom? Prepoznajmo šta nas tačno odvraća od ovih opcija. Ako nam se vožnja bicikla čini previše napornom, da li je to slučaj i sa bilo kom drugom fizičkom aktivnošću? U slučaju da je tako, imamo priliku da radimo na našem fizičkom zdravlju. Ako je u pitanju loša infrastruktura, moguće je da postoji lokalna organizacija koja se već bavi tim problemom i kojoj na neki način možemo pružiti podršku. One su često naša poluga pritiska prema institucijama da rade u interesu nas, građana.
Ako, na kraju, shvatimo da nemamo neki poseban razlog za kupovinu trotineta, a stalo nam je do životne sredine - vreme je za jedno "NE". Majka planeta je samo jedna i njeni resursi su ograničeni. Postavljanje pitanja da li nam je nešto zaista potrebno, pre odluke o kupovini, jedna je od važnih navika koje i njoj i nama mogu doneti dobro.

Ptice u gradovima

 Život u pustinji, među stenama.

Jedan moj prijatelj u poseti novom gradu uvek prvo razgleda terase. Kaže da cveće na njima ponajviše govori o zdravlju i duhu stanara. A šta nam o tome govore ptice?

Život pronalazi mesto u pukotinama asfalta
(foto: Troskot, Polygonum aviculare, S. Rajkov)

Grad. Nekim danima desi se da u njemu ne vidimo ni jednog drugog živog stvora osim čoveka. Tačnije, nijednu drugu životinju. Divlju životinju. Slobodnu. Mrava, leptira, pčelu, pa ni muvu.
Gledam u visoke zgrade i asfaltne ulice oko sebe. U ovom, čovekom oblikovanom, prostoru nema nijedne ptice, čak ni goluba. Možda sam se sa "letećim pacovima" samo mimoišao, ali ni guštera ni pacova nema, iako se daju katkad spaziti. Mnogim sugrađanima njihovo odsustvo bi sigurno ulepšalo dan. Jedan lep, sunčan, prolećni dan. Ali ako ste odrasli uz prirodu i dobili priliku da je upoznate i zavolite, onda među golim zidovima i blokovima betona osećate prazninu. I upravo ta praznina nas sve više okružuje i ispunjava.

Kako danas za ptice izgleda jedan betonski stambeni blok?

Odsustvo rastinja, strme i gole betonske "stene" sa potkapinama u vidu nadstrešnica, prozora, terasa i prolaza. Sa takvih mesta često izviruju metalni šiljci. Hladovine gotovo da nema među usijanim krovovima zgrada. Ovaj nemilosrdni teren ponajviše je nalik stenovitoj pustinji, liticama i kamenjarima. Nasuprot savremenom čoveku, u borbi za opstanak, mali je broj ptica koje ovakvo mesto biraju za život.

 
Domaći, ali divlji

Da krenemo od svima dobro poznatih golubova. Čini se kao da su naše terase, krovovi i tavani odvajkada bili njihov dom. Ipak, daleko od gradova, u klisurama i kanjonima opstaju poslednji tragovi predaka gradskih, "domaćih" golubova - golubovi "pećinari". Pre više milenijuma, čovek je pripitomio golubove pećinare i širio ih planetom. Odbegli i osamostaljeni, osvojili su ljudska naselja. Već vekovima se ukrštaju sa svojim divljim precima, zalazeći među iskonske klisure, stene i goleti. Tanka je linija koja ih razdvaja i mnogi ornitolozi će se složiti da je na našim prostorima ona verovatno zauvek izbrisana. 

Golubovi, Columba livia domestica, u naseljima vode poreklo od divljih predaka,golubova "pećinara" (Columba livia), koje je čovek pripitomio pre više milenijuma, a potom širio po čitavoj planeti. (foto: golub C. livia domestica, S. Rajkov, Perućac 2009)

Laste. Gradske laste (Delichon urbicum). Ove omiljene gradske selice nekada su kolonije gradile isključivo na prirodnim kamenitim mestima - ulazima u pećine, potkapinama i liticama. Danas zavise od naših građevina - zgrada i mostova, a njihovim renoviranjem, rušenjem i izmenom načina gradnje, nestaju čitava naselja gradskih lasta. U gradovima, brižni roditelji suočeni su sa izazovom pronalaska mesta koja obiluju vodom i blatom za gradnju gnezda.

Verovatno najbrojnija ptica na dečjim crtežima je crna čiopa (Apus apus). Tamna silueta čiope u letu gotovo se u celosti svodi na jedan potez dugih, srpastih krila. Glavu i rep samo naziremo. Ako još uvek niste uživo videli i prepoznali ove brojne gradske podstanare, njihovo pištanje i skičanje lako ćete čuti već nakon čitanja ovog teksta. Za gnežđenje i noćenje uspešno koriste pukotine između zgrada i na fasadama. Veći deo života provode u vazduhu, loveći insekte, spavajući tokom seobe, pa čak i pareći se u letu. Ovakav život, daleko od naših očiju, daje im veliku prednost u odnosu na laste. Barem do dolaska staklenih fasada i drugih modernih zdanja u stare i ispucale stambene četvrti.
A gde su to živele čiope, pre selidbe u gradove? O tome nam govore tragovi u literaturi i preostale kolonije na prirodnim staništima - liticama i dupljama drveća. Ali i poslednja u nizu selidbi - pojava bele čiope (Tachymarptis melba) u centru Beograda. Najveća i poslednja od neukroćenih čiopa pala je u iskušenje i pripitomila se nad Knez Mihajlovom 2018. godine, kada je posmatrano i parenje. Nekada ste je na gnežđenju mogli (uz mnogo penjanja i truda) videti isključivo nad vrletima i hridima brda i planina istočne Srbije. 

Obične vetruške (Falco tinnunculus). Kako ijedna ptica može biti obična? Ponajmanje par sokolova ugnežđen u žardinjeri terase solitera. Vetruške i drugi sokolovi ne prave svoja, već koriste gnezda drugih ptica ili gole stene. U gradovima biraju krovove zgrada, ispuste, žardinjere i druge površine koje nalikuju potkapinama litica. Za plen moraju dobro da se potrude, od malobrojnih zidnih guštera, zelembaća i livadskih guštera na udaljenim proplancima, glodara na njivama...

Crne crvenrepke. Kako se krajolik jednog grada menja od kuća sa drvećem i baštama, u zbijene višespratnice, parkinge i garaže, tako na mesto vrabaca dolaze ptice visokoplaninskih kamenjara. Reč je o crnim crvenrepkama (Phoenicurus ochruros). Parovi ovih sitnih pevačica gnezda svijaju pod olucima, krovovima, pa i u klima uređajima. Svoj dolazak na proleće odaju mužjaci, prodornim šuštavim cvrčanjem, obično sa najistaknutijih tačaka krovova zgrada. Poput vrhova planinskih goleti.

Urbanizacijom predela i prostora nauštrb zelenila, crna crvenrepka Phoenicurus ochruros (levo), ptica visokoplaninskih kamenjara, u gradovima zamenjuje svog šumskog srodnika, vrtnu/običnu crvenrepku Phoenicurus phoenicurus (desno, hedera.baltica CC BY-SA 2.0).

Pored vrabaca, još jedna ptica nestaje urbanizacijom, a njeno ime govori o pratećim promenama: vrtna crvenrepka (Phoenicurus phoenicurus). Iako njen zvanični naziv glasi obična crvenrepka, ona je u gradovima i naseljima obična koliko i njihovi vrtovi. Za razliku od crne, prirodno stanište ove crvenrepke su šume. Vremenom se prilagodila seoskim predelima, vikend zonama i prigradskim naseljima, sa dovoljno drveća i zelenila da zamene šumu. Upravo na ovim mestima i mi sami danas tražimo utočište i mesto za odmor, bežeći iz uzavrelih gradova.

A zašto nestaju vrapci?

Večito pitanje, barem dok je vrapaca i gradova u kojim opstaju. Ako nam je okruženje sve više nalik stenovitim liticama i pustinjama, u njemu sasvim jasno opstaju samo ptice litica i pustinja.

Vrapci pokućari nestaju i povlače se pred novim talasima urbanizacije i betona.
(foto: S. Rajkov Vrabac pokućar, Passer domesticus, Pirot 2017)

I vrapce su nekada zarobila naselja, kao što danas gradovi zarobljavaju ptice litica i stena. Oni su svoja prirodna staništa, sada već odavno nestala pred naletom čoveka, zamenili ljudskim naseobinama. Krovovi kuća, dvorišta sa žbunjem i obilje zobI i druge hrane za živinu i stoku, delovali su nekada kao raj za vrapce. Toliko da ih danas te kuće definišu, kao vrapce pokućare (Passer domesticus). Danas, međutim, isti ti vrapci ostaju beskućnici. Nije svaka kuća dom. Za vrapce pokućare, i druge ptice malo je mesta u trci za zaradom i investicijama. Izgradnja zbijenih stambenih i poslovnih četvrti na uštrb zelenih i javnih prostora sve više uzima maha u gradovima i van njih. Uklanjanjem žbunja vrapci gube skloništa. Ali vrapci nisu jedini koji gube.
Mnoge šumske ptice koje su se naizgled prilagodile uslovima života u gradu i dalje jako zavise od zelenila. Velike senice u nedostatku starih stabala sa dupljama prisvajaju bandere, poštanske sandučiće i druga slična mesta za svoja gnezda. Ali, osim gnezda, za podizanje potomstva potrebna im je hrana - insekti, paukovi i drugi beskičmenjaci. Ne zrnevlje koje jedu odrasle ptice. Senice, vrapci i većina drugih pevačica hranu za mlade ne mogu pronaći u hranilicama koje postavimo na prozoru, terasi ili u dvorištu. Laste i čiope se gotovo isključivo hrane insektima. A insekti, paukovi i drugi sitni "nemili" stvorovi opstaju samo u zelenim džepovima, parkovima i oazama. Kada nestanu te oaze, nestaju insekti, a sa njima i senice, vrtne crvenrepke, vrapci. A nestaće isto tako lako i pustinjske ptice litica i kamenjara. Nestaće i ako sutradan odlučimo da promenimo izgled zgrada i fasada na kojima se sada gnezde. A na koje smo ih prvo sami "namamili".

Čini se da u 21. veku, zatvoreni u svoja betonska skrovišta, nismo mnogo daleko od naših pećinskih prasrodnika. Koliko prostora za život u gradu ima sada, možemo oceniti po raznolikosti i broju živih stvorova koji ga sa nama dele. Grad može biti bolje i prijatnije mesto za život od jedne pećine. Ako ostavimo mesta za ptice, ostavljamo mesta i za nas.

Pored pomenutih, Srbiju i okruženje naseljavaju i golub grivnaš i golub dupljaš, seoska, gorska i daurska lasta, siva čiopa, siva vetruška, poljski i španski vrabac - ukupno preko 350 vrsta ptica. Više o pticama Srbije saznajte uz besplatnu Android aplikaciju "Ptice na dlanu".