Pravedni telefon - rešenje za sve probleme?

Pre par godina sam u potrazi za nekim održivijim rešenjem u svetu mobilnih telefona naišao i na Fairphone. U pitanju je telefon kompanije koja teži odgovornosti prema životnoj sredini i društvu, sa boljim uslovima rada prilikom proizvodnje sirovina za uređaj koji lako možete sami popraviti zamenom delova.

Fairphone - modularni uređaj koji možete sami popraviti zamenom delova.
(foto: Tobias Isakeit, CC BY-SA 3.0)

Ako govorimo o hardveru, šta je ono što se prvo pokvari na telefonu? Ekran ili baterija. Baterija je uglavnom izmenjiva i kod drugih uređaja, a ekran je lako zaštiti folijom/staklom i futrolom.

Koliko brzo i lako odbacujemo uređaje?

Pod pretpostavkom da smo uspeli da se izborimo sa gubljenjem i potapanjem uređaja, lomom ekrana, pomodarstvom i željom za poslednjim gedžetom, zašto onda menjamo telefone?

Zbog "zakucavanja", manjka prostora za aplikacije i izostanka apgrejda na noviju verziju Androida koja bi podržavala aplikacije koje koristimo.

Da li se Fairphone kao uređaj onda značajno razlikuje od drugih? Pa ne baš. Neodrživost pametnih telefona generiše stalna nadgradnja softvera (OS i aplikacija), koji postaje sve zahtevniji u pogledu hardvera, iako se osnovne funkcionalnosti aplikacija koje najviše koristimo ne menjaju suštinski.
Čak i ako se proizvođač odluči da zadrži neki model duže na tržištu i u upotrebi, obezbeđivanje nadgradnje Android verzije košta (proizvođači komponenti nakon nekog vremena prestaju da pružaju podršku za novije verzije Androida):

Fairphone 1 (2013) je ostao bez nadgradnje na Android 4.4.

Fairphone 2 (2015) je ostao na Android 7 verziji, bez nadgradnje na Android Pie (koji u koristi nešto manje memorije za sam OS).
Fairphone 3 (2019) se isporučuje sa Android Pie (9), ali se ne zna kada i da li će biti nadgradnje na verziju 10.

Ako pogledamo godine izlaska Fairphone modela, vidimo da i "obični" uređaji bez modularnih komponenti mogu da traju godinama kao i Fairphone. Ali im pre toga softver svima dođe glave. Primera radi, Motorola Moto G iz 2013. i dalje radi odlično, ali nema dovoljno prostora (model sa 8GB memorije) za aplikacije, koje postaju i sve zahtevnije. Telefon iako u potpunosti funkcionalan, postaje neupotrebljiv. To nije i ne može biti prihvatljivo.

Neko, poput Android developera, bi mogao reći da je to sasvim normalno, kao u slučaju desktop/laptop računara. I da je razvoj poželjan. Predstavnici kompanije Apple nedavno su istakli da im sve češća odluka korisnika da odlože prelazak na najnoviji model pravi problem, u prihodima naravno. "Pametni" telefoni dostigli su računare po performansama, dok im je upotrebni vek (bez podrške za OS) višestruko skraćen, na svega par godina, ili manje.

I tu dolazimo do suštine - cilj IT industrije je rast i razvoj, jer tobože počiva na neograničenim resursima. Netačno. Granice rasta postoje. I IT počiva na hardveru i energiji, koji stalno trošimo, otpisujemo i odbacujemo kao da su neograničeni. I Fairphone, iako vizionarski korak napred koji otvara mogućnosti, postaje žrtva ovog pristupa.

Kako onda doskočiti ovom izazovu održivosti? Pročitajte uskoro na blogu "Da nam glava radi" o mogućim koracima koje sami možemo preuzeti .

Trg u oku

Svedoci smo mnogih rekonstrukcija trgova i uređenja drugih javnih prostora u Srbiji i revolta građana koji ih prati. Ne zalazeći ovom prilikom u mnoge važne aspekte poput cene, kvaliteta, izbora izvođača radova, idejnih rešenja, zadržaću se samo na jednom.

Suštinski koncept trga. Kako reče arhitektica u nedavnom članku na portalu Gradnja.rs: "Trg je po definiciji bez drveća".

How to fit a tree in a square? (Kako uglaviti drvo u trg/kvadrat?)
(Makao, Kina)

I dok cupkam po vrelom asfaltu ili drugoj kamenoj ploči usijanog trga na leto, ova definicija me svom vrućinom udara u glavu. Ne znam šta se dešava u glavama  arhitekata i projektanata ako ikada posete svoja dela kad upekne zvezda? Nadam se da se u njima ipak zakuvava oštrija promena kursa od postavljanja mobilnog zelenila na trgove.

I laiku je jasno da otvoren prostor trga ima niz prednosti, zbog kojih i jeste toliko široko zastupljen kao rešenje za organizaciju urbanog tkiva. On omogućava ispoljavanje lepote okolnih zdanja i umetničkog izraza arhitekata i drugih stvaralaca jednog grada. Pritom budi poseban estetski doživljaj kod posetilaca i prolaznika. Pruža mogućnost osećaja zajedništva tokom dočeka novogodišnje noći ili skupa podrške sportistima.

U doba korone ovih dana imamo posebnu potrebu da pobegnemo iz pećina naših zgrada, čije klance trgovi treba da razbiju. Povrh toga što javnih prostora u gradovima Srbije nema ni blizu dovoljno za fizičku distancu, doživljaj trga bez hladovine krošnji više nije toliko prijatan koliko je mogao biti pre 30-40 godina. Ovakav, ogoljeni trg više ne odgovara potrebama i uslovima savremenog društva. Za početak, tu su globalni temperaturni trendovi poslednjih decenija i drastično pogoršanje mikroklimatskih uslova u gradovima. Postojanje brisanog prostora u gradu nije više prihvatljivo.

Pored vrelina, postoji i druga, naizgled manje praktična, ali jednako suštinska implikacija ogoljenih trgova. Kao što su trgovi glavne tačke okupljanja i cirkulacije građana javnim prostorom grada, tako su gradovi mesta koncentracije moći, donosioca odluka, nosioca ideja. Većina svetskog stanovništva danas živi u gradovima. Poimanje prostora u njima može imati presudan uticaj na naš odnos prema prostoru van njih i način na koji upravljamo prirodnim i poluprirodnim pejzažima i resursima. Na to koliko prepoznajemo i čuvamo prirodno okruženje. Ako naše glavno mesto okupljanja definišemo kao ogoljenu kamenu pustinju, to nas može navesti da 1) potražimo hlad na nekom drugom mestu, i 2) to mesto hladovine poželimo da učinimo prepoznatljivim i "sigurnim" okruženjem - sa manje stabala i više betona.

Recimo da ga pretvorimo u kafe-restoran sa suncobranima?

A nije samo do hladovine, već i kupovine. Istraživanja ukazuju da su građani skloniji da kupovinu ili druge aktivnosti obave na trgovima sa drvećem, nego na onim bez. 

Ne čudi onda što u nagrađenim (ali ne i obavezujućim) rešenjima za rekonstrukciju Trga Slobode i većeg dela centralnog gradskog jezgra u Novom Sadu, u simulacijama sve naizgled vrvi od drveća. Ovakve slike su između ostalog sigurno odraz i sve glasnije i jasnije artikulisanih potreba građana:

Prva nagrada na konkursu 2018. godine nije i
obavezno rešenje za projektante.

Zato je važno da planeri, donosioci odluka, projektanti i arhitekte osluškuju potrebe građana kada oblikuju zajednički životni prostor. Model odnosa prema neposrednom okruženju se na duge staze odražava ne samo na naše dvorište već i na celu zemlju. Ako želimo drvo u šumi, napravimo mesta za drveće na trgu. Ako nam prija pejzaš zelene gore ili obale reke, ostavimo utkane njihove elemente u urbanom prostoru.

Da, želimo mesto za drveće u našim gradovima i na našim trgovima. U definiciji i uživo.