Da li je voda iz česme za piće? Proverite ovde:

Nedavno je objavljen još jedan izveštaj o ispravnosti vode za piće Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", za 2019. godinu. Radi lakšeg pregleda i dostupnosti informacija o ispravnosti vode za piće, "Da nam glava radi" podatke o ispravnosti vode u javnim vodovodima gradskih naselja prikazuje na mapi:

Simboli: tap water by ProSymbols from the Noun Project

Nažalost, do objavljivanja ovog članka, iz Insitituta je izostao odgovor na upit poslat 5. juna o rezultatima ispitivanja vodovoda pojedinačnih seoskih naselja. Nadamo se da će uskoro i stanovnici  ostatka Srbije moći lako da provere da li je i u kojoj meri voda u njihovoj česmi u proteklom periodu bila bezbedna za piće.

Pravedni telefon - rešenje za sve probleme?

Pre par godina sam u potrazi za nekim održivijim rešenjem u svetu mobilnih telefona naišao i na Fairphone. U pitanju je telefon kompanije koja teži odgovornosti prema životnoj sredini i društvu, sa boljim uslovima rada prilikom proizvodnje sirovina za uređaj koji lako možete sami popraviti zamenom delova.

Fairphone - modularni uređaj koji možete sami popraviti zamenom delova.
(foto: Tobias Isakeit, CC BY-SA 3.0)

Ako govorimo o hardveru, šta je ono što se prvo pokvari na telefonu? Ekran ili baterija. Baterija je uglavnom izmenjiva i kod drugih uređaja, a ekran je lako zaštiti folijom/staklom i futrolom.

Koliko brzo i lako odbacujemo uređaje?

Pod pretpostavkom da smo uspeli da se izborimo sa gubljenjem i potapanjem uređaja, lomom ekrana, pomodarstvom i željom za poslednjim gedžetom, zašto onda menjamo telefone?

Zbog "zakucavanja", manjka prostora za aplikacije i izostanka apgrejda na noviju verziju Androida koja bi podržavala aplikacije koje koristimo.

Da li se Fairphone kao uređaj onda značajno razlikuje od drugih? Pa ne baš. Neodrživost pametnih telefona generiše stalna nadgradnja softvera (OS i aplikacija), koji postaje sve zahtevniji u pogledu hardvera, iako se osnovne funkcionalnosti aplikacija koje najviše koristimo ne menjaju suštinski.
Čak i ako se proizvođač odluči da zadrži neki model duže na tržištu i u upotrebi, obezbeđivanje nadgradnje Android verzije košta (proizvođači komponenti nakon nekog vremena prestaju da pružaju podršku za novije verzije Androida):

Fairphone 1 (2013) je ostao bez nadgradnje na Android 4.4.

Fairphone 2 (2015) je ostao na Android 7 verziji, bez nadgradnje na Android Pie (koji u koristi nešto manje memorije za sam OS).
Fairphone 3 (2019) se isporučuje sa Android Pie (9), ali se ne zna kada i da li će biti nadgradnje na verziju 10.

Ako pogledamo godine izlaska Fairphone modela, vidimo da i "obični" uređaji bez modularnih komponenti mogu da traju godinama kao i Fairphone. Ali im pre toga softver svima dođe glave. Primera radi, Motorola Moto G iz 2013. i dalje radi odlično, ali nema dovoljno prostora (model sa 8GB memorije) za aplikacije, koje postaju i sve zahtevnije. Telefon iako u potpunosti funkcionalan, postaje neupotrebljiv. To nije i ne može biti prihvatljivo.

Neko, poput Android developera, bi mogao reći da je to sasvim normalno, kao u slučaju desktop/laptop računara. I da je razvoj poželjan. Predstavnici kompanije Apple nedavno su istakli da im sve češća odluka korisnika da odlože prelazak na najnoviji model pravi problem, u prihodima naravno. "Pametni" telefoni dostigli su računare po performansama, dok im je upotrebni vek (bez podrške za OS) višestruko skraćen, na svega par godina, ili manje.

I tu dolazimo do suštine - cilj IT industrije je rast i razvoj, jer tobože počiva na neograničenim resursima. Netačno. Granice rasta postoje. I IT počiva na hardveru i energiji, koji stalno trošimo, otpisujemo i odbacujemo kao da su neograničeni. I Fairphone, iako vizionarski korak napred koji otvara mogućnosti, postaje žrtva ovog pristupa.

Kako onda doskočiti ovom izazovu održivosti? Pročitajte uskoro na blogu "Da nam glava radi" o mogućim koracima koje sami možemo preuzeti .

Trg u oku

Svedoci smo mnogih rekonstrukcija trgova i uređenja drugih javnih prostora u Srbiji i revolta građana koji ih prati. Ne zalazeći ovom prilikom u mnoge važne aspekte poput cene, kvaliteta, izbora izvođača radova, idejnih rešenja, zadržaću se samo na jednom.

Suštinski koncept trga. Kako reče arhitektica u nedavnom članku na portalu Gradnja.rs: "Trg je po definiciji bez drveća".

How to fit a tree in a square? (Kako uglaviti drvo u trg/kvadrat?)
(Makao, Kina)

I dok cupkam po vrelom asfaltu ili drugoj kamenoj ploči usijanog trga na leto, ova definicija me svom vrućinom udara u glavu. Ne znam šta se dešava u glavama  arhitekata i projektanata ako ikada posete svoja dela kad upekne zvezda? Nadam se da se u njima ipak zakuvava oštrija promena kursa od postavljanja mobilnog zelenila na trgove.

I laiku je jasno da otvoren prostor trga ima niz prednosti, zbog kojih i jeste toliko široko zastupljen kao rešenje za organizaciju urbanog tkiva. On omogućava ispoljavanje lepote okolnih zdanja i umetničkog izraza arhitekata i drugih stvaralaca jednog grada. Pritom budi poseban estetski doživljaj kod posetilaca i prolaznika. Pruža mogućnost osećaja zajedništva tokom dočeka novogodišnje noći ili skupa podrške sportistima.

U doba korone ovih dana imamo posebnu potrebu da pobegnemo iz pećina naših zgrada, čije klance trgovi treba da razbiju. Povrh toga što javnih prostora u gradovima Srbije nema ni blizu dovoljno za fizičku distancu, doživljaj trga bez hladovine krošnji više nije toliko prijatan koliko je mogao biti pre 30-40 godina. Ovakav, ogoljeni trg više ne odgovara potrebama i uslovima savremenog društva. Za početak, tu su globalni temperaturni trendovi poslednjih decenija i drastično pogoršanje mikroklimatskih uslova u gradovima. Postojanje brisanog prostora u gradu nije više prihvatljivo.

Pored vrelina, postoji i druga, naizgled manje praktična, ali jednako suštinska implikacija ogoljenih trgova. Kao što su trgovi glavne tačke okupljanja i cirkulacije građana javnim prostorom grada, tako su gradovi mesta koncentracije moći, donosioca odluka, nosioca ideja. Većina svetskog stanovništva danas živi u gradovima. Poimanje prostora u njima može imati presudan uticaj na naš odnos prema prostoru van njih i način na koji upravljamo prirodnim i poluprirodnim pejzažima i resursima. Na to koliko prepoznajemo i čuvamo prirodno okruženje. Ako naše glavno mesto okupljanja definišemo kao ogoljenu kamenu pustinju, to nas može navesti da 1) potražimo hlad na nekom drugom mestu, i 2) to mesto hladovine poželimo da učinimo prepoznatljivim i "sigurnim" okruženjem - sa manje stabala i više betona.

Recimo da ga pretvorimo u kafe-restoran sa suncobranima?

A nije samo do hladovine, već i kupovine. Istraživanja ukazuju da su građani skloniji da kupovinu ili druge aktivnosti obave na trgovima sa drvećem, nego na onim bez. 

Ne čudi onda što u nagrađenim (ali ne i obavezujućim) rešenjima za rekonstrukciju Trga Slobode i većeg dela centralnog gradskog jezgra u Novom Sadu, u simulacijama sve naizgled vrvi od drveća. Ovakve slike su između ostalog sigurno odraz i sve glasnije i jasnije artikulisanih potreba građana:

Prva nagrada na konkursu 2018. godine nije i
obavezno rešenje za projektante.

Zato je važno da planeri, donosioci odluka, projektanti i arhitekte osluškuju potrebe građana kada oblikuju zajednički životni prostor. Model odnosa prema neposrednom okruženju se na duge staze odražava ne samo na naše dvorište već i na celu zemlju. Ako želimo drvo u šumi, napravimo mesta za drveće na trgu. Ako nam prija pejzaš zelene gore ili obale reke, ostavimo utkane njihove elemente u urbanom prostoru.

Da, želimo mesto za drveće u našim gradovima i na našim trgovima. U definiciji i uživo.

Urbanistički planovi Novog Sada na uvidu na jednoj mapi

Ako živite u Novom Sadu i desilo vam se da vas novost rušenja i izgradnje objekata, proširenja ulica, promena namene parka, igrališta ili prostora za istrčavanje pasa dočeka u vidu bagera i drugih građevinskih mašina, onda će vas obradovati ova novost:

Odnedavno možete pratiti urbanističke planove za deo područja Novog Sada koji vas interesuje, na jednoj mapi. Naime, na njoj su prikazani svi planovi na teritoriji grada Novog Sada koji se trenutno nalaze na ranom javnom uvidu i javnom uvidu, sa linkovima do tekstualnih i grafičkih prikaza (mapa) na sajtu JP "Urbanizam":



Kako su nazivi planova i grafički prikazi teško razumljivi, prikaz granica plana na javnom uvidu na Gugl mapi trebalo bi barem donekle da olakša snalaženje u prostoru, a da planove, njihov obuhvat i mogući efekat učini daleko uočljivijim.

Imajte na umu da uvid u planove traje 14 dana, pa je potrebno povremeno baciti pogled na mapu. Ako vam plan i promakne i javni uvid je završen, biće i dalje vidljiv na mapi u posebnom sloju (ukoliko je uvid bio 2020. i nadalje).

Kratak vodič o planiranju gradova sa primerom primedbe na plan, možete pronaći ovde. U slučaju Novog Sada, primedbe podnosite Gradskoj upravi za urbanizam i građevinske poslove.
Pregled usvojenih, važećih urbanističkih planova Novog Sada možete pronaći na sajtu JP "Urbanizam". Za pregled grafičkog prikaza plana (ako nije u PDF formatu) potreban je poseban, besplatan program - Autodesk Design Review, koji možete preuzeti ovde:
Desktop verzija za Windows
Android aplikacija
iOS aplikacija

Propisna odbrana malih hidroelektrana

Zamislite lokalni klub, kafanu, kafić, knjižaru, igraonicu, u kojoj provodite dobar ili bar onaj lepši deo svog dana, mladosti, života. I jednog dana ih neko zatvori, sruši. Nije strašno, jer otvoriće se novi drugde. Kapitalizam će udahnuti novi život, pa čak i starim idejama. Doklegod postoje mušterije. Sve raste, razvija se i ide napred, brzinom informacija u optičkoj mreži, 300.000 km/s.

Dobar deo godine provodio sam u prirodi. Za mene su drvo i kamenje igraonica, živi svet otvorene knjige u koje uranjam, planinski potoci točeno pivo i jutarnja rakija, a živost i sklad prirode najbolje društvo. Pa ipak, iz dana u dan ovi prostori nestaju. I neće nekom magičnom rukom i svežnjem novčanica nastati drugde. Priroda ima svoj ritam. Planinski potok ne može teći brže nego što bismo želeli. Mladica koju zasadimo ne može rasti brže od stogodišnjeg hrasta koji smo posekli. Reklo bi se da tako priroda gubi trku sa savremenim čovekom. A na finišu, ako pređemo i tu "poslednju crvenu liniju", čeka nas pustoš.

I u ovom trenutku, dok sedimo u udobnom kauču u stambenom bloku gradske četvrti, ima li priroda u koju ne zakoračimo svoje "mušterije"? Da li nam je potrebna? Ako ne mi, ko čuva vodu, vazduh, zemlju i živi svet, dok ujutru idemo na posao? Odgovor na ovo poslednje pitanje je kratak i jednostavan. Prirodu danas čuvaju propisi i institucije. I onda ne čudi što narod ustaje na branik prirode kada propisi i institucije zakažu. Svaka seča šuma, izgradnja ski centara, gondola, luka, malih (i velikih) hidroelektrana, zasigurno utiču na živi svet. Da li, u kom obimu, kada i na koji način će se ovakvi projekti ostvariti definišu važeći propisi i institucije koje ih primenjuju.

• Ustav Republike Srbije - Zdrava životna sredina, Član 74:
  "Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu."

• Zakon o zaštiti prirode čuva prirodu kao opšte dobro svih građana Republike Srbije. Kako je ovo dobro često na udaru različitih interesa koji su u suprotnosti sa njegovim očuvanjem, glavni i prvi branik jeste upravo Zakon o zaštiti prirode i prateći podzakonski akti. On obuhvata zaštitu područja, divljih vrsta i njihovih staništa. U slučaju kršenja Zakona, inspekcije, tužilaštva i sudovi su sledeće linije odbrane. Da bi inspekcije obavile svoj deo posla, često je potrebno da građani prijave nezakonite radnje.

• Zakon o zaštiti životne sredine je znatno širi i obuhvata i sveukupno, posredno i neposredno životno okruženje čoveka. Na ovaj zakon se između ostalog nadovezuju i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu.

Za čitavu oblast zaštite životne sredine i zaštite prirode, između ostalog pripremom i primenom propisa i inspekcijskim nadzorom na republičkom nivou, nadležno je Ministarstvo zaštite životne sredine. Pored ovog Ministarstva, među glavnim institucijama koje učestvuju u sprovođenju i primeni Zakona o zaštiti prirode jesu Zavod za zaštitu prirode Srbije (Beograd, Niš) i Pokrajinski zavod za zaštitu prirode (Novi Sad). Značaj ovih institucija građani su imali priliku da vide u slučajevima malih hidroelektrana. Ako su one slabe i podležu pritiscima investitora ili ministarstava drugih resora, daleko je teže sprečiti štetu.

Ako su propisi prva linija odbrane, onda je donošenje propisa od strane Skupštine utemeljenje ove odbrane. Zato deo karaktera poslanika, kao izabranog predstavnika građana, mora biti i brzo čitanje i kritičko mišljenje, kada od Vlade pristižu predlozi propisa na usvajanje. Potom i minimum svesti o javnom dobru koje zastupa i čuva u ime svih građana. Javno dobro su i (čista) voda, (čisto) zemljište, (čist) vazduh, raznovrstnost i blagostanje divljih vrsta biljaka, životinja, gljiva, ekosistema, predela i zaštićenih područja našeg podneblja. I sve reke, rečice i potoci kojima danas prete cevi i brane hidroelektrana.

U srži problema malih hidroelektrana (MHE) je borba protiv klimatskih promena i postavljeni cilj udela obnovljivih izvora energije (OIE) u ukupnoj potrošnji u Srbiji na čak 27% do 2020. godine. Ovu obavezu Srbija je preuzela pristupanjem Evropskoj energetskoj zajednici, a u skladu sa Direktivom EU o upotrebi OIE. Ipak, ova Direktiva ukupno, na nivou cele Evropske unije postavlja daleko niži cilj - 20% udela OIE u ukupnoj potrošnji energije do 2020. godine. Kako je taj isti cilj Srbija premašila još 2009, nadalje je obavezana na znatno veći udeo OIE nego zemlje sa duplo većom potrošnjom električne energije po stanovniku (poput Nemačke, Holandije, Francuske).

Emisije gasova staklene bašte u zemljama EU u 2017. (izvor: EEA, Eurostat).
Srbija je te godine emitovala oko 60.000 kilotona CO2.

 
Pored potrošnje energije, još jedna razlika leži u tome da zemlje zapadnog Balkana još uvek nisu uništile prirodu u meri u kojoj su to davno učinile većina članica EU. Niti je nivo potrošnje i ugodnosti u našim krajevima na nivou razvijenih država sa visokim ekonomskim standardom. Konačno, i doprinos stanovnika ukupnim emisijama gasova staklene bašte, te globalnom zagrevanju ovde je daleko manji. Dolazimo do toga da neukroćene reke pitke vode planinskih gora Balkana i njihovi stanovnici, umesto nekih dalekih metropola i industrija, u borbi protiv globalnog zagrevanja podnose najveću žrtvu. A upravo ove reke i planinske gore su jedne od prvih na udaru globalnog zagrevanja. Većinu vodotoka Stare planine vodom snabdevaju snegovi sa vrhova. Nadolazeće otopljavanje imaće poguban uticaj na snežni pokrivač planine i nivo vode u koritima. Istovremeno, jedino očuvana priroda može pomoći ublažavanju posledica klimatskih promena.
Nakon pogubne strateške odluke za Srbiju, usledila je i izmena zakonske regulative tako da udovolji, olakša ili na prvom mestu i omogući investitorima realizaciju MHE. Verovatno je malo poznato da je izmena Zakona o zaštiti prirode 2010. dozvolila izgradnju MHE u već proglašenim zaštićenim područjima unutar II i III stepena režima zaštite, u kojim to dо 2010. nije bilo dozvoljeno. Kada naknadno ukinete zabranu koja je sa razlogom uvedena i definisana za utvrđene i već procenjene prirodne vrednosti u okviru područja pod zaštitom, vi praktično prodajete i izdajete prirodno nasleđe vaše zemlje. Posledice su jasno vidljive.
A šta je sa rekama van zaštićenih područja? Njih bi trebalo da čuvaju Procena uticaja na životnu sredinu (za projekte izgradnje MHE) i Strateška procena uticaja na životnu sredinu (za prostorne i druge planove koji predviđaju lokacije za izgradnju MHE). Ipak, i ovde Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu Uredbom iz 2008. potpuno izostavlja hidroelektrane snage do 2MW sa liste onih za koje se radi procena. Čak i za elektrane jače od 2MW obaveza procene uticaja na životnu sredinu izostaje, osim ako nadležni organ odluči drugačije. Možemo ovo pitanje podići i na viši nivo - ako postoji plan za izgradnju preko 800 MHE na nacionalnom nivou, sa katastrom, kako to da one nisu deo Prostornog plana Republike Srbije za period 2010-2020, pa time i predmet Strateške procene uticaja ovog plana na životnu sredinu?*
Zato su sve brojniji zahtevi građana, pokreta i organizacija za zabranu MHE, ukidanje podsticaja i drugi koji se mogu čuti u poslednje vreme rezultat odluka i propisa krojenih po meri svih drugih osim JAVNOG interesa.

*Kako je na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture postavljen samo deo Prostornog plana, naknadno 18.12.2019. uvidom u ceo dokument na Pravno informacionom sistemu Republike Srbije utvrđeno je da Prostorni plan RS 2010-2020 ipak navodi sledeće:
"U oblasti obnovljivih izvora predviđa se izgradnja objekata obnovljivih izvora energije za distribuiranu proizvodnju električne energije, i to:
– male hidroelektrane (po Katastru iz 1987. godine postoje oko 860 lokacija koje treba na lokalnom nivou proveriti, pri čemu su za već mnoge male HE date energetske dozvole);"

Reke su javno dobro!
Vodopad Tupavica, Stara planina (foto: Saša Rajkov)

Šta mržnja prema Greti govori o nama?

Sada kad su se strasti malo smirile, pozabavimo se reakcijama javnosti na neka od mnogih javnih istupanja devojčice po imenu Greta Thunberg povodom klimatske krize i kolapsa ekosistema na Zemlji. Mogli smo da vidimo, ili smo i sami bili deo talasa mržnje koji se širio društvenim mrežama.

Zašto bi neko uopšte pokazivao mržnju prema jednom detetu? 
Ona, Greta, govori nam da je nešto hitno i bitno, iako možda nije u našoj listi ličnih prioriteta, nije u skladu sa našim sistemom vrednosti, uverenjima, stavovima, sa nivoom informisanosti i znanjima kojima raspolažemo ili načinom razmišljanja. Ako uzmemo u obzir da svet nije prepun decomrzaca, ludaka i idiota, zašto takve reakcije? Jer je ponižavajuće ispasti toliko loš prema sebi, drugima, planeti. Zato navodima da je Greta glupa, ružna, "vidi kakve face pravi", da je sve to zavera, pokušavamo da pronađemo opravdanje za naše stanovište. Za naše neslaganje. Za jaz koji osećamo da se širi dok slušamo Gretin govor. 

Da li onda osećaj da smo manje vredni, da uništavamo i drugi, kakve proizvode javni nastupi poput Gretinog, čine da pojedinac želi da napravi promenu? Za mnoge od nas čine suprotno. Neka istraživanja ukazuju na to da, ako je naš unutrašnji osećaj vrednosti u maloj meri vezan za životnu sredinu i naš ekološki otisak ("low envitonmental self-worth"), onda informacija da je taj otisak užasno loš čini da budemo još manje spremni na akciju (Brook 2011).
Iako prvi korak ka odgovornom postupanju prema životnoj sredini jeste upravo izlaganje nelagodnom osećanju, prema reakciji dela javnosti, čini se da način pozivanja na delovanje ne daje odgovarajuće rezultate. Ako pođemo od toga da:
- nemamo potrebna znanja i informacije,
- vrednujemo materijalno pre svega,
- delimo svet na crno i belo, bez mogućnosti da uočimo nijanse,
- razmišljamo od danas do sutra (jer živimo u katastrofalnim društveno-ekonomskim uslovima),
- verujemo da je na nama da eksploatišemo prirodu, da nismo neraskidiv deo prirode i da imamo puno pravo da na taj način steknemo maksimalnu ekonomsku dobit (navedeno je dominantna društvena paradigma zapadnog sveta)
- i tako dalje,
onda se od nas ne može očekivati da kažemo "u pravu je dete" i da pogazimo ili promenimo nešto od navedenog i preporodimo se. Napravimo jednu paralelu - ako bi marketing stručnjak stavio par patika na ulicu i rekao "ovo je par patika, morate da ih imate i nosite, ako ih nemate, glupi ste i svet će propasti dok ostali pokušavaju da ga spasu", da li bismo očekivali da svi nagrnu da ih kupe? Zašto onda očekujemo drugačiji ishod u slučaju reakcija, promena ponašanja i akcija, koje zahtevamo od sugrađana i sunarodnika?
Dakle, reakcija besa ili neslaganja dela javnosti pokazuje da je za veliki deo građana još uvek rano za poziv na akciju i da su tu mnogo hitnije one aktivnosti koje prethode pozivu na delovanje. One koje su sveobuhvatnije i dugotrajnije, složenije, suptilnije i svrsishodnije, jer deluju na uzrok, a ne na posledice.  

Ako prihvatimo da se nalazimo u globalnoj krizi kolapsa prirodnih sistema kakve znamo, šta nam je potrebno da bismo sačuvali život? Ljudi. 
Budimo bolji ljudi.
Hajde da pođemo od obrazovanja i vrednosti koje prenosimo i delimo. Potrebno je da učimo sebe, i druge svojim primerom, da smo jednaki među sobom i jednaki sa prirodom koja nas okružuje. Da učimo da budemo ponizni i odmereni, da prihvatamo i budemo otvoreni. Potrebno je da kroz obrazovanje i vaspitanje zacelimo neraskidive veze sa prirodom i suštinski razumemo, shvatimo i poštujemo procese i činioce ekosistema od kojih zavisi i naš život na Zemlji. I ova potreba neće nestati ili izgubiti na značaju nijednom katastrofom, prelaskom još jedne "tačke bez povratka" ili pojavom neke druge neposredne opasnosti. Naprotiv. 

Mama, trotinet se ispraznio!

Električni trotinet. Lak je, brz, zabavan, elegantan i bez znoja, a košta koliko i jedan pametni telefon. Sigurno pun pogodak? Zavisi gde ciljamo.
Naše svakodnevne odluke i navike oblikuju naš ekološki otisak. Bilo da je mali ili velik, dobar ili loš, ovaj otisak postaje vidljiv tek kada nas i drugi zaprate. Poput trotineta na struju, i očuvanje planete je sve više "in", pa hajde da bacimo malo svetla na temu i pomognemo u donošenju informisanih odluka. Dok i u Srbiju ne stigne servis za iznajmljivanje, razmotrićemo okolnosti kupovine jednog električnog trotineta za lične potrebe i uporediti ovu sa drugim postojećim opcijama.


O prednostima ovog prevoznog sredstva dovoljno će reći distributeri, prodavci i korisnici. Električni trotinet napaja litijumska baterija, poput one u pametnom telefonu, ali 2 do 10 puta jača.  Ova činjenica ima nekoliko praktičnih posledica u odnosu na bicikl - potrošnju struje, kratak životni vek trotineta i stvaranje opasnog otpada. Baterija će vas u boljem slučaju voziti nekih 2 sata ili 30 km. Uz pola sata vožnje dnevno, trošićete isto struje koliko vaš pametni telefon. A kao u telefonu, i baterije trotineta imaju životni vek od svega 1-3 godine. To znači da biste za ceo život kupili i odbacili do par desetina trotineta, ili bar toliko baterija. O potrošnji resursa (ruda, energije), zagađenju i uništavanju okoline i uslovima rada ljudi pri proizvodnji litijumskih baterija i nakon isteka roka trajanja biće reči nekom narednom prilikom, a za sada je dovoljna i ova vest.

Po dometu i brzini, električni trotinet je najsličniji biciklu. Najveći deo putanja pređenih električnim trotinetima su razdaljine koje se mogu preći i pešice, a obično i biciklom. I bicikl i noge idu na biogorivo - hranu koju sami biramo. Vožnja bicikla do posla ili škole i natrag može značiti garantovanih 30 minuta fizičke aktivnosti svakog dana. Bicikl može trajati i ceo život, uz povremene popravke i zamenu delova. Nema opasnog otpada i gotovo je u celosti reciklabilan.
Ako je rezultat poređenja očigledan, da li treba da osudimo trotinet? Vratimo se na početak, a to su razlozi kupovine. Univerzalna svrha prevoznog sredstva je da pruži slobodu kretanja. Uzmimo u obzir da trotinet lako možemo sklopiti i poneti sa sobom, što smanjuje mogućnost krađe. Za svakoga ko je više puta ostao bez bicikla, razumljlivo je da sada razmatra alternative. Ipak, u tom slučaju i po nas i po planetu može biti dugoročno isplativije nabaviti bicikl manje vrednosti i dva lokota visoke ocene bezbednosti.
Ako razmatramo prelazak sa automobila na nešto agilnije i lakše, verovatno da je električni trotinet dobra odluka po životnu sredinu, u pogledu promene navika i efikasnijeg korišćenja prostora i energije. Ipak, postavimo sebi pitanje - zašto ne pešice, biciklom ili javnim prevozom? Prepoznajmo šta nas tačno odvraća od ovih opcija. Ako nam se vožnja bicikla čini previše napornom, da li je to slučaj i sa bilo kom drugom fizičkom aktivnošću? U slučaju da je tako, imamo priliku da radimo na našem fizičkom zdravlju. Ako je u pitanju loša infrastruktura, moguće je da postoji lokalna organizacija koja se već bavi tim problemom i kojoj na neki način možemo pružiti podršku. One su često naša poluga pritiska prema institucijama da rade u interesu nas, građana.
Ako, na kraju, shvatimo da nemamo neki poseban razlog za kupovinu trotineta, a stalo nam je do životne sredine - vreme je za jedno "NE". Majka planeta je samo jedna i njeni resursi su ograničeni. Postavljanje pitanja da li nam je nešto zaista potrebno, pre odluke o kupovini, jedna je od važnih navika koje i njoj i nama mogu doneti dobro.